Izložba: Omaž Jelisaveti Načić – “Prva dama srpske arhitekture i zaboravljena graditeljka Beograda” | Univerzitet u Beogradu

Издавачка кућа Плави јахач и Библиотека града Београда организују отварање изложбе – Oмаж Јелисавети Начић: “Прва дама српске архитектуре и заборављена градитељка Београда”.

Ауторка изложбе је Наташа Марковић, а отварање поменуте изложбе је у среду 21. септембра 2016. године у 19 часова, у Галерији Атријум Библиотеке града Београда, Кнез Михаилова 56. Улаз је слободан.

POZIVNICA_Omaz_Jelisaveti_Nacic_main

Заборављена градитељка Београда

Аутор: Наташа Марковић

Жена која ме узнемирава годинама зове се Јелисавета Начић (1878–1955), прва жена архитекта у Србији, која је прокрчила пут Српкињама у овој, дотад, искључиво мушкој професији. И не само то, она је, по завршетку студија у првој генерацији дипломираних архитеката у Београду 1900. године, била прва жена запослена у државној управи, најпре као цртач у Министарству грађевина Србије, а затим као архитекта и урбаниста у Београдској општини (1902–1916), где ради све до почетка Првог светског рата. Пре сто година, 1916, као угледна Српкиња, патриота и хероина Првог светског рата, због славолука који је поставила на Теразијама, на којем је писало: „Нису сви Срби ослобођени”, Аустријанци су је, као и многе угледне Србе, отерали у мађарски логор Нежидер.

Дуго трагам по архивама, библиотекама, за причом о лепој Јелисавети Начић… И проналазим само једну њену фотографију и свега десетак текстова о њој. Доскора нисмо знали ни где јој је гроб у Дубровнику. Да није њених раскошних кућа, цркава и других грађевина у Београду, била би избрисана из историје и меморије града, као и многе друге познате жене о којима нема трагова да су постојале.

Jelisaveta-Nacic

Јелисавета Начић, прва жена архитекта у Србији (Фото Википедија)

Јелисавета је рођена у Београду у угледној трговачкој породици као тринаесто дете Михајла С. Начића. У Београду је, кажу, почела и завршила се блистава каријера једне храбре и даровите Београђанке, која је свој мираз потрошила за школовање – у време кад Србија има свега седам одсто писмених жена! Данас, реч је о заборављеној градитељки која је градила српску престоницу када је од турске касабе постајала модеран европски град. О жени холивудске биографије, једној од најзначајнијих Српкиња с почетка 20. века, хероини Првог светског рата, у широј јавности се веома мало зна. Нажалост, ни студенти архитектуре не знају ко је била Јелисавета Начић.

Са свега 27 година пројектује, и данас раскошну, Основну школу „Краљ Петар Први”, поред Саборне цркве у Београду, која је под заштитом Унеска. Пројектује и зелене барокне степенице с чесмом од рипањског камена, преко пута француске амбасаде, цркву Александра Невског и цркву у Штимљу на Косову. Постала је архитекта од престижа када је на конкурсу за цркву Карађорђевића на Опленцу, поред многих славних имена, добила трећу награду. У кругу болница, пројектовала је прву Болницу за туберкулозне, која је срушена у бомбардовању Београда. У то време туберкулоза хара Србијом. Од тринаесторо деце Начићевих, преживело је само њих троје – Јелисавета, њена старија сестра и брат.

Као урбаниста Београда, уређује Мали Калемегдан, Теразије с фонтаном, сарађује с Мештровићем, који у њеном атељеу у школи „Краљ Петар Први”, ради прве скице за фонтану и споменик Победник. У подруму школе израђује калупе за Победника, данас најзначајније обележје Београда. Начићева пројектује и трг у Савамали испред чувене зграде Београдске задруге, који никада није реализован.

Повезани текстови:
Публикација: Жене у архитектури | Савремена архитектура у Србији после 1900.
Талентована градитељка Београда Јелисавета Начић
Сећање на београдску архитектицу Јелисавету Начић / Београд – велика варош европска
Јелисавета Начић (Википедија)

stepenice-na-ulazu-u-kalemegdan

Необарокне степенице са чесмом, пројекат Јелисавете Начић (Фото Skyscrapercity)

Један од њених значајнијих пројеката јесте и прва зграда колективних станова грађена на Балкану за службенике Београдске општине, поред Бајлонијеве пијаце, где Јелисавета Начић од 2004. има своју уличицу.

У логору Нежидер, заљубљује се у албанског професора, католика, револуционара и панслависту Луку Лукаја. Звали су га: „Албанац који је волео Србе” и помагао им у њиховим борбама, због чега је депортован у Нежидер 1915. Јелисавета се у логору венчава с Лукајем и 1917. рађа девојчицу Луцију. На интервенцију брата Лукајеве мајке, бискупа у Трсту, Јелисавета излази из логора и неко време живи код мајке у Београду, у Влајковићевој 9. По повратку Лукаја из логора, због болести Луције, они одлазе у Скадар, одакле потиче његова породица, где је он министар у влади Есад-паше. То је чувени Албанац којег не треба заборавити и који је помагао Србима при повлачењу преко Албаније у Првом светском рату. По доласку краља Зогуа на власт, они бивају протерани из Скадра. Прелазе у Дубровник 1923. године. Кажу да је Јелисавета Начић у Дубровнику била посвећена искључиво породици, путовањима, али и да је чезнула за Београдом… И никада се више није бавила архитектуром!

Сазнајем ових дана да је једну од последњих сачуваних приватних кућа (под заштитом државе), према пројекту Јелисавете Начић, у Господар Јовановој улици, купио амерички бизнисмен-банкар српског порекла Мајкл Ђорђевић. Затичем прве радове у приземљу зграде, који се не виде с улице. Да ли ће кућа бити девастирана и срушена? Пишем писма упозорења званичницима… Коначно, с Александром Ковачевићем, директором Компаније ГЈ47, која изводи радове, обилазим кућу. Ковачевић каже да ће до краја године бити рестаурирана и да ће бити испоштован сваки детаљ из Јелисаветиног пројекта.