In Memoriam: проф. Александар Саша Радојевић (1934 – 2025)

Универзитет у Београду – Архитектонски факултет позива вас да присуствујете комеморативном скупу посвећеном успомени на преминулог професора Александра Сашу Радојевића (1934 – 2025). Скуп ће се одржати у уторак, 23. децембра 2025. године, са почетком у 10.00 часова, у Свечаној сали Архитектонског факултета у Београду (Булевар краља Александра 73/II). 

Александар Радојевић рођен је 1934. године у Новом Саду, а детињство и прве школске дане провео је у Сарајеву, Крагујевцу и Нишу. Након Другог светског рата, породица Радојевић сели се у Београд, где Александар завршава Прву мушку гимназију и уписује Архитектонски факултет, на којем дипломира 1958. године. Поред школовања у Београду, стручно се усавршавао и у Лондону (1965), Москви(1974) и Мексику (1981), стичући искуства која су значајно обликовала његов педагошки и стваралачки пут. 

Универзитетску каријеру на Архитектонском факултету у Београду започиње 1963. године, избором за асистента на предмету Архитектонско цртање, на којем је током година прошао кроз сва наставничка звања. У звање редовног професора изабран је 1985. године, а наставу је водио све до одласка у пензију 2001. године. Предмет истог назива – Архитектонско цртање, предавао је и на Архитектонском факултету Универзитета у Приштини (1979–1989). Као професор посвећен академској едукацији архитеката, ангажован је на Архитектонско-грађевинском факултету Универзитета у БањојЛуци (1998–2008), где је водио предмете Архитектонска графика, Дизајн, Архитектура унутрашњих простора и Архитектонско пројектовање унутрашњих простора. Такође, био је професор и на Архитектонском факултету Универзитета Црне Горе у Подгорици (2002–2012), на којем је предавао предмете Архитектонска графика, Ентеријер, Јавни објекти и Синтезни пројекат. У периоду од 1996. до 1998. године био је гостујући професор на Универзитету у Овиједу (Астурија, Шпанија), на Департману за историју уметности (Departamento de Historia del Arte), а током 2002. године и на Архитектонском факултету Универзитета у Консепсиону, Чиле (Facultad de Arquitectura, Urbanismo y Geografía). 

У професионалном раду, професор Радојевић остварио се кроз пројекте различитих типологија, успостављајући синтезу између локалне традиције и савремених утицаја. Успешно се бавиопројектовањем културних центара, пословних и стамбених објеката, уређењем јавних простора и ентеријера, као и дизајнирањем сајамских и музеолошких поставки. Као најзначајнија архитектонскадела издвајају се: Дом културе и трг у Новој Вароши (1969), Дом друштвених организација на Бановом брду у Београду (коаутори З. Петровић и М. Павловић, 1970), ентеријер Студентског културног центра у Београду (коаутор З. Петровић, 1971), Аутобуска станица у Вршцу (1971), Кастело и Лазарет у Петровцу на мору (коаутор З. Петровић, 1971), доградња и ентеријер Народног музеја у Лесковцу(1974), ентеријер Завичајног музеја у Власотинцу (1978), реконструкција и ентеријер Дома књиге “Просвета” у Крагујевцу (1978), ентеријер хотела “Бели нарцис” у Ваљеву (1978), Дом културе и трг у Ивањици (коаутор Н. Саичић, 1984), стамбени комплекс “Теразије” у Ужицу (1985), комплекс родне куће Живојина Мишића у Струганику (група аутора, 1987), стална поставка Музеја ваздухопловства у Сурчину (аутор И. Штраус, 1989), Црква Светог Преображења Господњег на Златибору (коаутори Б. Анђелковић и М. Радојевић, 2014), реконструкција, преуређење и ентеријер цркве Светог Павла у Котору (коаутор Н. Жижић, 2014) и Музички центар у Подгорици (коаутори Н. Жижић и Г. Радовић, 2016). 

Поред бројних конкурсних награда, Александар Радојевић је добитник и значајних стручних признања за остварења и допринос у области архитектуре: Специјална награда на 5. Салону архитектуре (1978), Октобарска награда града Лесковца (1975), Републичка Борбина награда за архитектуру – посебно признање (1985); Награда за архитектуру 15. Мајске изложбе ULUPUDS-a (1985), Награда Музејског друштва Србије “Михајло Валтровић” (1986), Вукова награда (1978, 1999), Повеља Асоцијације српских архитеката за животно дело (2011), Награда Инжењерске коморе и Савеза архитеката Црне Горе за посебан допринос развоју архитектуре и урбанизма (2025). Свој рад приказао је на стручним изложбама, укључујући десет самосталних (Београд, Зрењанин, Лесковац, Књажевац, Пријепоље, Будва, Котор, Овиједо, Консепсион) и преко двадесет колективних излагања (Београд, Сарајево, Волгоград, Сингапур, Беч, Москва…). Међу писаним радовима посебно се издвајају публикације Развој облика столице (1974), Архитектонско цртање 1, 2 и 3 (1985) и Записи и цртежи у пролазу: амбијент, архитектура и време (2009). 

Кроз различите сфере деловања и интересовања, чин стварања цртежа увек је представљао окосницу рада професора Радојевића. Као примарно средство мишљења и истраживања простора, за њега је цртеж означавао срж архитектуре и градитељске етике. То је био кључни алат кроз који се обликује однос између идеје, форме и контекста. Тако је цртеж постао и остао централно место у Радојевићевом наставничком позиву. Кроз различите дидактичке експерименте и визуелне садржаје, поставио је оквире изучавања цртежа који подстичу дисциплину, прецизност и пројектантску одговорност, али истовремено развијају и лични ауторски израз. Језиком цртежа, Радојевић је настојао да афирмише архитектуру као јединство техничког знања, одлика просторног и културног контекста, као и аутентичног уметничког израза. Попут интимних белешки, Радојевићеви цртежи сведоче о његовим промишљањима, путовањима и сусретима са просторима архитектуре, разоткривајући њихов нераскидив однос према историји, традицији и природи. 

На животном и стваралачком путу професора Александра Радојевића, супруга Љиљана била је његов највећи ослонац и подршка. Живели су у складном браку од 1961. године, имали су двоје деце – сина Милана и ћерку Јовану – и троје унучади. Ненаметљив и тих борац за архитектуру, Александар Радојевић остаје упамћен као вољени професор и уважавани члан нашег колектива.