Пријем бруцоша 2015/16 у амфитеатру Архитектонског факултета | Фото: М.Булатовић
Школска 2015/16. година почела је свечаним пријемом бруцоша 28. септeмбра 2015. године. Студентима се обратио Декан Архитектонског факултета, проф. др Владан Ђокић, и пожелео новим студентима добродошлицу на Факултет.
Бруцоше је поздравио и проф. Зоран Лазовић, коме је припала част да одржи уводно предавање и да студентима приближи архитектуру и прве студентске дане на нашем Факултету. Како је наш професор инспирисао нове студенте можете прочитати овде, у одломку његовог говора:
… Архитектура се не учи на факултету (САМО). Она се учи на радионицама, домаћим и страним архитектонским конкурсима, пракси и раду у бироима. Архитектура се учи свуда и стално, до краја живота. Знање брзо застарева, треба учити често од почетка. Треба учити цео живот. Кад пресахне знање, знао је Никола Добровић да каже: ”Машта се буди у сумрак знања.”
Зато пробудите један непоновљиво аутентичан свет, онај, који већ постоји и титра у Вама. Идите за својом радозналошћу, и своји унутрашњим светом, и својим животним питањима. Из себе стварајте. Уз архитекту и инжењера не заборавите у себи уметника! И обратно. Јер архитектура је клупко уметности, науке и технике. Стално нас је професор Спасоје Крунић подсећао шта је то говорио професор и архитекта Никола Добровић – да је архитектура клупко уметности, науке и технике.
Треба отварати могућности маште и визија. Данас то ретко ко може. Бавити се креативном уметничком професијом је животна привилегија, а такав живот није уопште лак.
Овде су студирали и дипломирали сликар Владимир Величковић, архитекти и професори ове школе Иван Антић, Богдан Богдановић, Ђорђе Злоковић, Милан Лојаница, емеритус Бранислав Митровић – сви академици САНУ, затим Јелисавета Начић (прва српска архитектица), Иванка Распоповић, Маргита Маги Стефановић из ЕКВ-а – вишеструко талентована особа, и бројне генерације – већ или тек – око два века колико постоји ова српска установа. Помињем ДАМЕ јер њихово време у архитектури тек предстоји….
Нека девојке подигну руке!!! Да их видим!!! Сада дечаци!!! На жалост архитектура је традиционално мушко занимање. До сада било, али није више. Сада је постало све више женско. Молим мушкарце да због тога не улазе у кризу идентитета. Сада сте само више привилеговани.
Од Бориса Подреке сам научио да је живот шира појава од архитектуре. Мислио сам обрнуто. Сама архитектура се учи од живота, архитектура је култура живота.
Не заносите се превише као уметници, не будите сувише тврди као инжењери, не филозофирајте само, будите комплетни, уметнички и критички мислиоци, креирајте, пробудите Ваша знања и вештине. Дајте свој печат времену. Између осталог, мораћете да урадите – све што ми, претходне генерације нисмо урадили. Свакој генерацији припадају неки тешки задаци…
И… немојте пребрзо одрасти, оставите дете у себи да што дуже живи, играјте се….. будите креативни…играјте се…. Данас се брзо ради и брзо мисли. Придружите се… Не заборавите – таленат се отвара искључиво радом!!!
Са рударским поздравом… Срећно!!!…
Професор З. Лазовић
