УНИВЕРЗИТЕТ У БЕОГРАДУ
АРХИТЕКТОНСКИ
ФАКУЛТЕТ
БУЛЕВАР КРАЉА АЛЕКСАНДРА 73/II, 11120 БЕОГРАД
  • en
  • sr

Galerija SANU

У Галерији Српске академије наука и уметности од 6. јула биће отворена изложба РАДОВИ АЛЕКСАНДРА ДЕРОКА У УМЕТНИЧКОЈ ЗБИРЦИ СРПСКЕ АКАДЕМИЈЕ НАУКА И УМЕТНОСТИ. Ауторка изложбе је Јелена Межински Миловановић, заменица управника Галерије САНУ, стручна сарадница Катарина Живановић, док је графички дизајн и техничко уређење урадила Данијела Парацки.

БИОГРАФИЈА АЛЕКСАНДРА ДЕРОКА (1894 – 1988)

Рођен је у Београду и, следећи своју љубав према авионима, 1913. године започиње студије машинства на Техничком факултету. Почетак рата прекида његово школовање и он као добровољац, један од 1300 каплара, постаје ратни авијатичар.

Због болести је демобилисан пред сам крај рата 1918. и лечен у Италији, где наставља студије у Риму на Краљевској школи за инжењере.  Затим студира у Прагу и Брну. Вративши се у Београд определио се за архитектуру и 1926. дипломирао на Архитектонском одсеку Техничког факултета.

Већ 1922. је објавио први текст Три манастира средњовековног Раса, у часопису Мисао, што потврђује да се веома рано усмерио ка истраживању средњовековне градитељске баштине. Његов дипломски рад из 1926. Пројекат Храма Светог Саве је био основ за рад који је поднео исте године на велики конкурс за архитектонско решење цркве, који је награђен првим откупом. Поред тога, његово прочеље за Кућу пуковника Елезовића у Његошевој 26 (данас 20) из 1927. добија награду Клуба архитеката за најлепшу фасаду.

Током Другог светског рата је као резервни официр краљеве војске ухапшен у Сарајеву и провео три недеље у Логору на Бањици, што је забележио потресним цртежима.

На Универзитету у Београду, прво Архитектонском одсеку Техничког факултета, а касније Архитектонском факултету, радио је од 1926. до 1964., у свим сарадничким и наставничким звањима. У периоду 1950-52. био је декан Архитектонског факултета. Такође је 1952. био и хонорарни професор на Филозофском факултету. За дописног члана САНУ је изабран 1955., а 1961. за редовног.

Рад на Београдском универзитету

Педагошки рад са студентима започиње школске 1925-26. године када је постављен за асистента волонтера на Архитектонском одсеку Техничког факултета, на предмету Византијска и стара српска архитектура, код професора Петра Поповића. На самом почетку универзитетске каријере, стручно се усавршавао у Паризу, у трајању од једног семестра, на париској Еcole des Haumes études, код једног од најзнаменитијих византолога тога доба, професора Мијеа (Gabriele Millet). Све то је створило плодну основу за даље деловање Дерока на Архитектонском осеку Техничког факултета након 1929. године, када постаје доцент, а од 1930. и управник Катедре за византијску архитектуру.  Убрзо је основан Институт за народну архитектуру чији је в. д. управник био. 1935 је настао Кабинет за народну архитектуру, а у програму архитектонских студија је на четвртој години био предмет Народна архитектура, чији је наставник био ванредни професор Дероко.  Свакако је била његова заслуга што је настава везана за изучавање националног градитељског наслеђа у међуратном периоду знатно унапређена, јер је, осим монументалне средњовековне архитектуре окренуте изучавању сакралних грађевина, у програм уведено проучавање традиционалног народног градитељства. То је било неопходно за будуће архитекте, јер је тзв. фолклорни стил био широко заступљен у делима тадашњих архитеката, посебно Бранислава Којића, његовог колеге.

Непосредно након Другог светског рата, прве поратне године 1945-46. Дероко је држао предмет Историја уметности. 1948. је настао самостални Архитектонски факултет Универзитета у Београду, а на Катедри за историју уметности и архитектуре били су редовни професор Александар Дероко, доцент Ђурђе Бошковић и асистент Миливоје Тричковић. У оквиру предмета Историја архитектуре, која се изучавала у континуитету кроз све четири године, од старог века, преко средњег и новог века, до народне архитектуре. Историју архитектуре старог века предавао је професор Богдан Несторовић 1945-48, уз своје предмете са пројектантске катедре, а затим од 1948-1960. Дероко. Несторовић је 1945-46. предавао и Историју архитектуре новог века, а затим је наставу преузео Тричковић. Историју архитектуре средњег века је предавао Бошковић. Дероко је, као и у предратном периоду држао и наставу из Народне архитектуре, која је била на четвртој години студија, у осмом семестру са по четири часа предавања и вежби. Било је обухваћено изучавање градитељства са територије целе Југославије, како средњовековног сакралног, тако и фолклорног. Студенти су радили пројекте савремених сеоских школа, задружних домова, манастирских конака и сл. који су обликовани у духу традиционалне архитектуре.

Његов рад на Архитектонском факултету у другој половини 20. века био је везан за предмет Историја архитектуре народа ФНРЈ на трећој години студија, који је уведен према плану из 1956. До малих измена долази и 1958. када је овај предмет у последњој четвртој години, у оба семестра са по два часа предавања и вежби. То показује да је изучавање домаће градитељске баштине, вероватно захваљујући изузетном угледу професора Дерока, задржало значајно место у настави и да су се поред предавања еx-катедра задржала и практична настава током које су се студенти кроз цртеж упознавали са принципима и облицима традиционалне архитектуре. Међутим 1963. долази до значајних промена у организацији наставе на Архитектонском факултету, јер се због уверења да настава треба да се више усмери ка потребама праксе, уводи степенована настава. На првом степену у оквиру опште наставе била су и предавања из опште Историје архитектуре – стари, средњи и нови век. На другом степену, који је имао пројектантски и конструктерски одсек, био је на пројектантском одсеку предмет Народна архитектура, са по два часа предавања у семестру.  Убрзо, 1964. професор Дероко одлази у пензију са навршених 70 година живота.

Објављена дела

Педагошки рад професора Дерока је пратило непрестано истраживање старина, започето одмах након рата 1920., на простору јужног Приморја, Полимља и Косова, још у студентским данима. Његов први публиковани чланак био је Три манастира средњовековног Раса, у часопису Мисао 1922. Током наредних деценија следи објављивање вредних истраживачких налаза у домаћим стручним и научним часописима – Гласник српског научног друштва, Српском књижевном гласнику, Старинару, Рашка, Покрет, Уметнички преглед и др., који су утемељили нашу историографију. Био је сарадник дневних листова Време и Политика популаришући свој научно-истраживачки рад и откривајући јавности наше културно наслеђе. Поред тога објавио је вредне књиге – уџбенике који су и данас неизбежни пратилац наставе: Средњовековни градови у Србији Црној Гори и Македонији, 1950 (сл.6); Монументална и декоративна архитектура у средњовековној Србији, 1953 (сл.7); Архитектура старог века, 1962; Народна архитектура – I, Споменици архитектуре IX-XVIII века у Југославији, 1964; Фолклорна архитектура у Југославији, 1964; Са старим неимарима, средњовековни манастири у Србији, Црној Гори и Македонији, 1967; Народно неимарство, књ.1- Село и књ. 2- Варош, 1968; и др.  У Хиландару борави веома често од 1954. те је на основу својих записа објавио књигу Света гора 1967.

Професионални рад

Пројектантску делатност започиње радећи са професором Пером Поповићем цркву у Летњиковцу, још као несвршени студент. То је имало великог утицаја на усмеравање његовог даљег професионалног усмерења ка сакралној архитектури и савременом пројектовању црквених грађевина. Поред рада на пројекту и изградњи Храма Св. Саве на Врачару, 1932-41. (и од 1985.), са Богданом Несторовићем, пројектовао је цркву св. Преображења у Сарајеву 1939., као и бројне мање сеоске цркве. Од црквених здања обликовао је и Владичански конак у Нишу и конак у манастиру Жича 1935. Својим модернистичким обликовањем издваја се зграда Интерната Православног богословског факултета, који је радио са проф. П. Анагностијем 1939-40, на Карабурми у Београду.

Пројектовао је и већи број надгробних капела и споменика на Новом гробљу у Београду, тридесетих година 20. века, као и бројна спомен обележја: спомен-турбе Османа Ђикића у Мостару 1934.; спомен капела и костурница сарајевским атентаторима на Кошевском гробљу у Сарајеву 1939.; спомен костурница са звоником у Смедереву 1942.; споменик косовским јунацима на Газиместану 1952-53. и др.

Сам Дероко је оставио сведочанство да је до 1931. забележио око 200 архитектонских споменика који се једва држе и преко 100 у рушевинама. Истраживање старина пратио је рад на њиховој обнови. Са професором Поповићем је још као асистент стицао искуства током радова на обнови Ђурђевих ступова, Милешеве, Сопоћана и Студенице. Такође је истраживао археолошки локалитет Царичин град 1947. са проф. др Светозаром Радојчићем, а радио је и на техничкој заштити нагнутих кула средњовековног Смедеревског града од 1951., са арх. Иваном Здравковићем.

Оставио је значајна дела везана за пројектовање стамбених зграда које је обликовао следећи принципе и елементе традиционалног народног неимарства, о чему је сведочило више породичних кућа подигнутих на Сењаку, Топчидерском брду и Дедињу између два светска рата.

Такође је у цртежу забележен и његов пројекат за Делијску чесму у кнез Михаиловој улици који је уследио након учешћа на конкурсу за преуређење ове улице средином девете деценије прошлог века, што сведочи о Дероковој изузетној виталности и бризи за очување историјског лика престонице.

Уметнички и књижевни рад

Током студијског боравка у иностранству крајем треће деценије 20. века започиње његово дружење са париским авангардним уметницима, Пикасом, Корбизјеом и Шумановићем, што је оставило дубок траг на каснији Дероков уметнички лик. Ипак, пресудно за његов животни и стваралачки пут било је пријатељство са књижевником Растком Петровићем, о чему сведоче илустрације у његовим књигама – Откровење 1922. и Африка 1930. Са Растком је започео и своја путовања по унутрашњости, обилазећи забите цркве, манастире и насеља у области Старог Раса, Скадра, Косова и Лима, Црногорског приморја, непосредно се упознајући са вернакуларном традицијом. Кроз пасионирано бележење трагова традиционалног неимарства на путовањима је прикупио непресушну ризницу белешки и цртежа којима је обогатио своје будуће књиге и на најнепосреднији начин, кроз препознатљиви цртеж динамичних линија, са руком писаним коментарима, стизати до срца својих ученика и читалаца. Они су забележени у десет књига Цртежи које је објављивао Архитектонски факултет од 1956. до 1965. Последња 10 књига је била у повод Дероковог одласка у пензију и садржала је његове радове настала између 1920 и 1925.

Поред цртежа Дероко је остварио и значајна сликарска дела експресивног колорита. Објављивао је и радове на страницама авангардног часописа Путеви. Прва ретроспективна изложба његовог стваралаштва уприличена је 1980. у сарадњи Галерије САНУ и КЦБ. Касније су следиле и друге изложбе у Конаку књегиње Љубице 1983. и другим просторима.

Сведочанство о свом животу професор Дероко је оставио у мемоарским делима А ондак је јероплан летијо над Београдом 1983 и Мангуплуци око Калемегдана (1987), која изузетном лакоћом приповедања на најнепосреднији начин осликавају његову личност и Београд његове младости.

 

Припремила проф. др Мирјана Ротер Благојевић